Vitamin B5 – pantotenska kiselina

Pantotenska kiselina ili vitamin B5, sastavni je deo kompleksa vitamina B grupe. Kao i svi vitamini iz ove grupe, ona je hidrosolubilna, ne zadržava se u organizmu, što nije slučaj sa liposolubilnim vitaminima. Njen deficit se uprkos učestalom izlučivanju retko javlja, pre svega jer je naširoko rasprostranjena, kako u namirnicama biljnog, tako i u namirnicama životinjskog porekla. Smatra se da se jednom zdravom, uravnoteženom ishranom zadovoljavaju potrebe organizma za ovim vitaminom.

Njen značaj za biohemiju celog organizma, je izuzetan, s’ obzirom da učestvuje u izgradnji najvažnijeg koenzima ljudskog organizma, koenzima A, koji je uključen u metaboličke puteve  aminokiselina, lipida i ugljenih hidrata, kao i u  povezivanje njihovih puteva.

Za terapijske svrhe, komercijalni značaj poseduje so pantotenske kiseline kalcijum-pantotenat, koja je na tržištu najčešće dostupna u obliku komprimovanih lozengi, namenjenih oromukozalnoj upotrebi, jer još jedna od  uloga ovog vitamina je i stimulacija epitelizacije kože i  sluznice, naročito nakon stanja koja izazivaju mehaničko oštećenje sluznice, posredovana  procesima kao što su: intenzivni kašalj kod bronhitisa i pneumonija, naprezanje glasnica, blage termalne lezije sluzokože usne duplje...

Deficit se manifestuje subjektivnim osećajem gubitka energije, tj umorom, apatijom, karakterističnim neurološkim smetnjama u predelu stopala, tzv. ,,sindrom gorućih stopala’’, što je upravo potvrda važnosti ovog vitamina u metabolizmu tri najznačajnija makromolekula ljudskog tela: proteina, lipida i ugljenih hidrata.

Dnevne potrebe prate uzrast, i linearno rastu sa potrebama organizma u stanjima praćenim povećanim rastom i razvojem, da bi nakon perioda adolescencije usledila stagnacija, koja se zadržava sve do kraja života. Prosečan dnevni unos iznosi od 3,5 do 6 mg dnevno pantotenske kiseline.

U svom slobodnom obliku, pantotenska kiselina je žuto, viskozno ulje, rastvorljivo u vodi. Najčešće se nalazi u obliku kalcijumove soli, kao Ca-pantotenat. Ova so je u obliku belog, kristalnog praha, takođe rastvorljivog u vodi i u mlečnoj kiselini, a gotovo nerastvoljivog u organskim rastvaračima. Stabilna je na dejstvo oksidacionih i redukcionih supstanci, ali nestabilna u prisustvu kiselina, baza i povišene temperature. Zagrevanjem dolazi do njene razgradnje, praćene emisijom toksičnih isparenja. Pantotenska kiselina poseduje 2 optička izomera, ali fiziološku aktivnost poseduje samo D-pantotenska kiselina, dok jet L-oblik fiziološki inertan i može antagonizovati aktivnu D formu. Susreće se i pod sledećim nazivima: D-pantotenska kiselina, vitamin B5, pantotenat (Ca i Zn-pantotenat). U narodu je opšte prihvaćen naziv pantenol.

Naziv pantotenska kiselina potiče od grčke reči pantothen što znači svuda prisutan – široko rasprostranjen u prirodi. Zastupljena je u velikom broju namirnica, ali najbogatiji izvori su: džigerica, matični mleč (koji sadrži i do 6 puta više ovog vitamina od džigerice), žumance, kvasac, mekinje, cela zrna žitarica, mleko. Od povrća najviše je ima u: kupusu, spanaću, krompiru, brokoliju i karfiolu. Mesa najbogatija pantotenskom kiselinom su: govedina, svinjetina, jagnjetina i piletina. 

Pantotenska kiselina je u hrani dominantno prisutna u obliku svojih derivata, najčešće u formi KoA (koenzim A) i ACP (acil-transportni protein). Da bi se apsorbovala od strane crevnih ćelija mora biti prevedena u slobodni oblik. U tankom crevu KoA i ACP se kaskadom hemijskih reakcija prevode u slobodnu pantotensku kiselinu.

Biološke tečnosti najbogatije ovim vitaminom su: krv, mleko dojilja, cerebrospinalna tečnost, feces, pljuvačka i urin; od tkiva to su: jetra, nadbubrežne žlezde, bubrezi i srce.

Eliminacija pantotenske kiseline odvija se preko urina oko 70%, u nepromenjenom obliku, a oko 30% putem fecesa, u količini koja je proporcionalana unosu.

Pored prirodnih izvora bogatih pantotenskom kiselinom moguća je i  industrijska sinteza (i to dominantno u obliku Ca-pantotenata kao komercijalno dostupnog oblika pantotenske kiseline), gde se kao početni materijal koriste (R)-pantolaktoni i  kalcijm beta-alaninat, uz prisustvo ključalog metanola ili etanola.

Pantotenska kiselina služi za sintezu koenzima: pantotenat-4-fosfopanteteina, defosfokoenzima A i koenzima A (KoA ili CoA). U vidu koenzima učestvuje u velikom broju metaboličkih reakcija vezanih za metabolizam masti, ugljenih hidrata i  aminokiselina.

Pantotenska kiselina učestvuje u epitelizaciji kože i sluznica i podstiče rast kose. Pantotenska kiselina, pantenol i ostali derivati pantotenske kiseline kao prekursori KoA štite ćelije i organe u celini, od peroksidativnih oštećenja, povećavajući nivo glutationa u ćeliji. Jedna je od komponenti B vitaminskog kompleksa, što dodatno ukazuje na značaj neophodnosti za pravilno funkcionisanje organizma.

Pantotenska kiselina nije zvanično prihvaćena kao terapijsko sredstvo, ali je našla primenu u tretmanu sindroma gorućih stopala, za ublažavanje neurotoksičnosti streptomicina, toksičnosti salicilata, alopecije, u tretmanu akni i tretmanu peruti na koži glave, katarlanih respiratornih tegoba, osteoatritisa, dijabetesne neuropatije, psihološkog stresa, za ublažavanje neprijatnih simptoma tokom terapije štitne žlezde, kod pacijenata sa kongenitalnom hipotireozom. Naročito je proučavano njeno delovanje na smanjenje nivoa holesterola, u kombinaciji sa fizičkom aktivnošću.

Lokalna primena pantotenata je naširoko u upotrebi kao pomoćna supstanca u zaceljivanju rana. Ovo delovanje pantotenske kiseline je i dokazano.

Usled široke rasprostranjenosti ovog vitamina, deficit kod ljudi se ne sreće tako često, izuzev kada je povezan sa nedostatkom i drugih vitamina iz grupe B kompleksa. Postavljanje dijagnoze deficita pantotenske kiseline može se utvrditi koncentracijom pantotenata manjom od  50 μg/ml. 

Zbog poremećenog stvaranja energije, deficit se manifestuje umorom, apatijom i iritabilnošću, zatim hipoglikemijom (zbog povećanog afiniteta insulinskih receptora), mučninom, povraćanjem, grčevima u trbuhu, glavoboljom, sindromom gorućeg stopala ,,burning foot’’ – bolne, žareće senzacije u stopalima. Od kardiovaskularnih smetnji razvija se posturalna hipotenzija (pad krvnog pritiska u stojećem položaju) sa ubrzanim srčanim radom.

Dnevne potrebe za pantotenskom kiselinom lagano rastu od stadijuma novorođenčadi pa do stadijuma adolescencije, kada se uočava plato, tj. dnevne potrebe postaju konstantne od oko 4-7mg dnevno sve do gerijatriskog perioda. Pošto je hidrosolubilni vitamin, njegova ekskrecija putem bubrega se ne menja, iako sa starenjem fiziološki opada bubrežna funkcija, tako da nema potrebe za smanjenjem doze kod starije populacije. Nešto povećane vrednosti se preporučuju u trudnoći, što je opšte pravilo koje važi za sve vitamine. U perodu laktacije vrednosti su čak veće nego kod trudnica, a razlog tome je dodatna ekskrecija pantotenske kiseline preko mleka dojilje u količini od 1,7mg dnevno, uz uobičajenu eliminaciju preko urinarnog trakta.