Светска здравствена организација (World Health Organization – WHO) и Међународна федерација за дијабетес (International Diabetes Federation – IDF)  1991. године су покренуле иницијативу за обележавање Светског дана борбе против шећерне болести, као одговор на пораст оболелих од дијабетеса широм света. Овај дан представља највећу глобалну кампању посвећену подизању свести о дијабетесу код више од милијарду људи у више од 160 земаља. Обележава се 14. новембра, на рођендан Фредерика Бентинга који је 1922. године заједно са Чарлсом Бестом открио инсулин.

У Србији, као и у развијеним земљама у свету, дијабетес је пети  водећи узрок смрти. У нашој земљи годишње умре око 3 500 особа од ове незаразне болести. Процењује се да је скоро половина људи у нашој земљи старија од 65 година, али  и да 38% оболелих од дијабетеса типа 2 нема постављену дијагнозу  и не зна своју болест. 

ДИЈАБЕТЕС МЕЛИТУС

            Дијабетес мелитус је болест која представља последицу недостатка инсулина (хормона бета ћелија панкреаса) и/или смањене осетљивости периферних ткива на инсулин.

Јавља се у две форме: инсулин-зависни дијабетес (тип 1) и инсулин-независни дијабетес (тип 2). ИЗД почиње обично у детињству или раној младости услед аутоимуног оштећења бета ћелија панкреаса, а ИНД у каснијем животу услед исцрпљености ћелија континуираном хиперстимулацијом (услед преобилне исхране). Код И3Д инсулин практично не постоји у крви, док је ниво глукагона повишен. Код ИНД ниво инсулина у крви је обично довољан да спречи настанак кетоацидозе, а доминирају смањена осетљивост периферних ткива на инсулин и смањена реакција бета ћелија панкреаса на глукозу из крви.

Нормалне вредности глукозе су 3,5 мМ/l–5,9мМ/l. Уколико вредност досеже преко 6мМ/l три дана заредом (ујутру наште), поставља се дијагноза дијабетеса.

            Ефекат антидијабетика утврђујемо мерењем гликемије и концентрациiе хемоглобина који је гликозилиран (тј. везан за глукозу). Ниво гликемије треба да буде испод 6 mM/1, а ниво гликозилираног хемоглобина испод 6,5% ).

О ИНСУЛИНУ

            Инсулин је пептидни хормон (51 аминокиселина) сачињен од два ланца повезана дисулфидним везама. Од проинсулина настају инсулин и Ц-пептид, који нема никакву функцју. Инсулин се затим депонује у гранулама бета ћелија, где формира кристале сачињене од шест његових молекула и два атома цинка. Активност инсулина се изражава у интернационалним јединицама, али са напретком технологије његове производње добијени су веома пречишћени препарати, који се одмеравају тежинским
јединицама. Прецизним мерењима је показано да 1 мг инсулина има активност
од око 28 ИЈ). Цео панкреас човека у било ком тренутку садржи око 200 ИЈ инсулина.
Инсулин се из бета ћелија панкреаса излучује пре свега на основу деловања глукозе из крви. Секреција инсулина као одговор на пораст гликемије је бифазична; у току 24
часа ниво инсулина у крви достиже највеће вредности за време оброка. Инсулин се разграђује у јетри.

ТЕРАПИЈА

            ИЗД се лечи применом инсулина, а ИНД  оралним хипогликемицима  и /или инсулином. Без обзира ког су порекла (животињског или хуманог) препарати инсулина се деле на ултракратко, кратко, средње и дугоделујуће.

            Ултракратко делујући инсулин је препарат под називом инсулин лиспро (Humalog®) . У односу на природни инсулин разликује се по томе што су две аминокиселине замениле места. Примењује се супкутано. Већ после 1 часа достиже максималну концентрацију у крви, делује 3–4 часа. Веома је погодан за примену пре оброка, јер пацијент може практично одмах да почне са јелом. Такође, ултракратко дејство имају и: аспарт (Novorapid®, Fiasp®) и глулизин (Apidra®).


Кратко делује обичан, природни инсулин (Humulin®, Insuman Rapid SoloStar®, Actrapid®). Дејство му почиње за 30 минута, достиже максимум за 2–3 часа, и траје 6–8 часова). Природни инсулин се једини  може примењивати и поткожно и интравенски. Он је посебно погодан за интравенску примену у хитним стањима као што су: кетоацидоза, после операције или за време тешких инфекција...

Додавањем  цинка или протамина инсулину добијају се препарати који после примене постепено отпуштају инсулин и тако делују средње-дуго или дуго.

Средње дугоделујући инсулини су ленте, семиленте и изофан инсулин (мешавина хуманог инсулина и протамина) – Humulin NPH®.

Insuman Comb 25 SoloStar® – хумани 25%, изофан 75%, Mixtard penfil® – хумани 30%, изофан 70%, Humulin M3®-30% хумани, 70% изофан.

Дуго делују инсулин ултраленте и протамин-цинк-инсулин код којих су додате још веће количине цинка. Дејство им почиње за 4 часа а траје и до 36 часова. Гларгин (Toujeo®, Abasaglar®, Lantus®) има предност над осталим препаратима у томе што обезбеђује равномеран ниво инсулина више од 24 часа (без пикова). Слично се понаша инсулин детемир (Levemir®). Све чешће су у примени мешавине препарата, односно комбинације кратко и дугоделујућих – Mixtardi.

Нежељена дејства инсулина

Нежељена дејства инсулина су:

- хипогликемија (глукоза испод 2,5 mM/1) – настаје ако се инсулин предозира или није праћен одговарајућом исхраном. Болесник доживљава тремор, презнојавање, глад, тахикардију и ако се ништа не предузме, долази до конфузије, конвулзија и коме. Ако је болесник свестан и у раној фази хипогликемије ово стање се лечи оралном применом глукозе... САВЕТ – уз себе увек имати неки слаткиш!
- атрофија масног ткива на месту давања инјекција (избегава се честом променом места примене). Места убризгавања су абдомен, надлактица, глутеуси, бутина.

Орални хипогликемици

Деривати сулфонилуреје

            - прва генерација: толбутамид, хлорпропамид, глибенкламид (Maninil®).

- друга генерација: глибурид, глипизид (Glucocontrol®), глимепирид (Amaryl®, Limeral®), гликлазид (Diaprel®,Glioral®Glikosan®, Gliclada®, Diprian®).

Меглитиниди – репаглинид (Glukoglinid®).

Бигваниди – метформин (Glucophage®, Tefor®, Gluformin®). Поспешују улазак глукозе  у ћелије периферних ткива и смањују стварање глукозе у јетри па су ефикасни и код болесника који више немају функционалних бета ћелија у панкреасу. Метформин је обично лек избора. Ови лекови готово никада не изазивају хипогликемију па их називају "еугликемичним" лековима. Лоше стране су им склоност да изазову млечно-киселинску ацидозу, метални укус у устима и губитак апетита. Метформин се највише користи код болесника који су гојазни. Такође се користи у комбинацији са дериватима сулфонилуреје.

Инхибитори алфа-глукозидазе – акарбоза (Glucobuy®).

Тиазолиндиндиони – пиоглитазон (Oglition®) и росиглитазон (Avandia®) Смањују и ниво триглицерида, а повећавају ниво ХДЛ и ЛДЛ липопротеина. Најзначајније нежељено дејство је инсуфицијенција срца, због чега је росиглитазон повучен из употребе у већини земаља.

Инхибитори дипептидил пептидазе-4 – Саксаглиптин (Onglyza®), вилдаглиптин и ситаглиптин (Јаnuvia®).

Глифлозини – дапаглифлозин (Forxiga®), емпаглифлозин (Jardiance®).
Инхибирају ресорпцију глукозе у бубрезима и избацују је путем урина. Делују повољно на кардиоваскуларни систем.

 

Са дијабетесом се живи!

-Редовна физичка активност – подразумева умерену физичку активност, неких 30–60 минута свакодневно;

-Здраво спавање  –  редован сан, без стресних ситуација;

-Правилна исхрана – подразумева избор здравих намирница, адекватну количину хране, одговарајући број оброка. Брза храна, велике порције и  висок унос заслађених напитака погодују развоју гојазности и дијабетеса.

*За рано откривање дијабетеса типа 2 препоручује се одлазак лекару где ће након процене фактора ризика, одредити ниво шећера у крви наште, и уколико је потребно урадити и додатне анализе крви. Препоручује се чешће тестирање особа које имају пред дијабетес и оних који имају више придружених фактора ризика.*

Мр пх Сања Марјановић