Insulinska rezistencija

Insulin je hormon koji se sastoji iz 51 aminokiseline. Sintetiše se, čuva i sekretuje iz β-ćelija pankreasa. Insulin se sintetiše prvo kao preproinsulin iz kojeg se odvaja proinsulin, a zatim se proinsulin razlaže u insulin i c-peptid. β-ćelije pankreasa sekretuju insulin, c-peptid i proinsulin i to uglavnom kao odgovor na povećanje nivoa glukoze u krvi. Kada jedemo ugljene hidrate, molekuli glukoze ulaze u našu krv za oko 15 minuta. Insulin se vezuje za receptor za insulin i omogućava ćelijama da uzimaju glukozu koja se kasnije koristi za energiju.

Da bi lakše razumeli kako funkcionišu insulin, glukoza i insulinski receptor zamislimo da želimo da parkiramo automobil u našu garažu. Da bi parkirali automobil (glukoza) u garažu (ćelija) potreban nam je ključ (insulin) kojim ćemo garažu otključati, ključaonica (insulinski receptor) i ulaz u garažu (mesto na ćeliji gde glukoza ulazi u nju).

Nevidljive promene u telu počinju mnogo pre nego što se osobi dijagnostikuje dijabetes tipa 2. https://www.adonisapoteka.rs/blog/diabetes-mellitus To su i loše vesti (nema simptoma što znači da nećete znati da ih imate) i dobre vesti (možete ih sprečiti ili odložiti ako ste u opasnosti). Jedna od najvažnijih nevidljivih promena? Insulinska rezistencija.

Šta je insulinska rezistencija? 

Kada neko ima insulinsku rezistenciju, njegovo telo ne reaguje na insulin tako efikasno i brzo koliko bi trebalo što dovodi do visokog nivoa glukoze u krvi, niske energije ili oboje. Vremenom su potrebne sve veće količine insulina pre nego što se glukoza unese u telesna tkiva. Ukoliko se proces ne zaustavi  β-ćelije mogu da izgube sposobnost da proizvedu adekvatnu količinu insulina.

Određeni tipovi ćelija, kao što su masne i mišićne ćelije, zahtevaju insulin da bi apsorbovale glukozu. Kada ove ćelije ne reaguju adekvatno na insulin nivo glukoze u krvi raste. Jetra normalno pomaže u regulisanju nivoa glukoze tako što smanjuje lučenje glukoze u prisustvu insulina. Međutim, kod insulinske rezistencije, ovo normalno smanjenje proizvodnje glukoze u jetri se možda neće dogoditi što dodatno doprinosi povećanju glukoze u krvi.

Insulinska rezistencija u masnim ćelijama rezultira smanjenim unosom cirkulišućih lipida i povećanom hidrolizom uskladištenih triglicerida. Ovo dovodi do povećanja nivoa slobodnih masnih kiselina u krvnoj plazmi i može dodatno pogoršati insulinsku rezistenciju. Pošto je insulin primarni hormonski signal za skladištenje energije u masnim ćelijama, koje imaju tendenciju da zadrže svoju osetljivost u uslovima otpornosti jetre i skeletnih mišića, insulinska rezistencija stimuliše stvaranje novog masnog tkiva i ubrzava dobijanje na težini.

U stanjima insulinske rezistencije β-ćelije u pankreasu povećavaju proizvodnju insulina. Ovo uzrokuje visok nivo insulina u krvi (hiperinsulinemija) da bi se nadoknadio visok nivo glukoze u krvi. Tokom ove kompenzatorne faze insulinske rezistencije nivoi insulina su viši, a nivo glukoze u krvi se i dalje održava. Ako kompenzatorna sekrecija insulina ne uspe, tada se povećavaju koncentracije glukoze ili našte (poremećena glukoza našte) ili posle obroka (poremećena tolerancija glukoze). Na kraju, dijabetes tipa 2 nastaje kada nivoi glukoze postanu viši kako se otpor povećava i kompenzatorno lučenje insulina ne uspe. Nesposobnost β-ćelija da proizvode dovoljno insulina u stanju hiperglikemije je ono što karakteriše prelazak insulinske rezistencije u dijabetes tipa 2.

Većina ljudi sa insulinskom rezistencijom ne razvije dijabetes. Međutim, u nekim slučajevima pankreas na kraju ne može da održi korak sa potražnjom za insulinom i nivo glukoze u krvi i dalje raste prouzrokujući dijabetes tipa 2.

Faktori koji često mogu da uslove nastanak insulinske rezistencije su:

• ishrana sa visokim unosom ugljenih hidrata, posebno prostih šećera,
• gojaznost,
• hronični stres,
• nizak nivo fizičke aktivnosti,
• sindorm policističnih jajnika,
• unos visokih doza steroidnih hormona duži vremenski period,
• Kušingov sindorm.

Simptomi insulinske rezistencije 

U ranoj fazi insulinske rezistencije nema izraženih simptoma. Simptomi insulinske rezistenicje se javljaju tek kada dođe do porasta šećera u krvi i drugih efekata insulinske rezistencije: Simptomi koji se mogu javiti:

• Acanthosis nigricans – hiperpigmentacija tj. tamnjenje kože na pregibima, poput vrata ili ispod pazuha.
• Neredovni menstrualni ciklusi
• Povećane telesne težine u predelu stomaka
• Povišeni krvni pritisak
• Visak nivo holesterola
• Pojava maljavosti
• Slaba koncentracija
• Umor

Dijagnostikovanje insulinske rezistencije

OGTT test (Oral Glucose Tolerance Test ili Test tolerancije na glukozu) sa insulinom se koristi za procenu odgovora organizma na oralno unetu glukozu u vidu vodenog rastvora. Pre samog izvođenja OGTT zahteva određenu pripremu, koja podrazumeva:

• redovnu fizičku aktivnost u danima pre izvođenja testa i bez napornog vežbanja ako to nije uobičajeni stil života, ali i bez potpunog mirovanja;
• normalan režim ishrane sa najmanje 150 g ugljenih hidrata (barem tri dana pre izvođenja testa); mirovanje tokom celog trajanja testa, što najčešće podrazumeva sedenje u trajanju od 2 sata;

Endokrinolog treba da tumači rezultate glukoze i insulina u toku OGTT testa.

• Šećerna bolest – utvrđuje se kada su vrednosti glukoze u krvi, nakon 2 sata (120 minuta) OGTT testa, veće od 11,1 mmol/L
• Intolerancija na glukozu (latentni dijabetes) – ukoliko su vrednosti glukoze u krvi nakon 2 sata 7.8mmol/L do 11,1 mmol/L
• Normalni metabolizam glukoze – kada se posle 2 sata vrednost glukoze spusti ispod 7,8 mmol/L.

Normalne vrednosti insulina – našte i nakon oGTTa:

Test hemoglobina A1c (HbA1c) – ovaj test određuje nivo glikoliziraniog hemoglobina u cilju utvrđivanja prosečnog nivoa glukoze u krvi tokom poslednja 2 do 3 meseca. Takođe se može koristiti za skrining, dijagnostiku i praćenje predijabetesa i dijabetesa.

HOMA indeks (Homeostasis Model Assesment of Insulin Resistance) - na osnovu vrednosti koncentracije glukoze i insulina u krvi, izračunava se HOMA index, na osnovu čijih vrednosti lekar može postaviti dijagnozu insulinske rezistencije tj. da li je osoba uopšte rezistentna na dejstvo insulina.

Prevencija insulinske rezistencije

Sad kada smo pregurali komplikovane mehanizme nastanka insulinske rezistencije i njene dijagnostike neophodne za razumevanje ove tematike idemo na konkretne korake koji se mogu preuzeti za kontrolu lučenja insulina. Pre svega moramo da znamo da nije moguće promeniti neke faktore rizika za insulinsku rezistenciju i dijabetes tipa 2, kao što su genetski faktori i porodična istorija. Međutim, osoba može preduzeti neke korake da smanji verovatnoću razvoja insulinske rezistencije i mogućnosti da ona preraste u dijabetes:

• Smanjenje težine i prestanak pušenja ključni su za prevenciju srčanih bolesti i moždanog udara. Stručnjaci kažu da ovakvim merama do 50% ljudi sa predijabetesom može sprečiti nastanak dijabetesa. Prema američkom centru za kontrolu i prevenciju bolesti, ako osoba sa prekomernom težinom ili gojaznošću izgubi 5-7% svoje telesne težine, rizik od razvoja dijabetesa se može smanjiti i preko 25%.
• Vežbanje takođe može pomoći. Mišići postaju osetljiviji na insulin nakon vežbanja, pomažući telu da preokrene insulinsku rezistenciju. Preporučuje se najmanje 30 minuta fizičke aktivnosti svakog drugog dana.
• Smanjenje hroničnog stresa je takođe važno. Povećani nivo kortizola, glavnog hormona stresa, povećava šećer u krvi i podstiče nagomilavanje masti u stomaku koje obično vidimo kod pacijenata sa insulinskom rezistencijom ili dijabetesom. Stres se ne može potpuno eliminisati, ali se može smanjiti odgovarajućim tehnikama i životnim navikama.

Vitamini, minerali i insulinska rezistencija

Kod velikog broja pacijenata sa insulinskom rezistencijom utvrđen je nizak nivo:

• hroma https://www.adonisapoteka.rs/bivits-activa-hrom-tablete-60kom ,
• vitamina D https://www.adonisapoteka.rs/vitamin-d3-2000iu-kapsule-30kom ,
• folne kiseline https://www.adonisapoteka.rs/betavitevit-folna-kiselina-vitamin-b12-tablete-30kom ,
• vitamina B12 https://www.adonisapoteka.rs/bivits-activa-vitamin-b12-1000mcg-tablete-60kom .

Hrom reguliše nivo insulina i pomaže metabolizam glukoze i dejstvo insulina. Odgovarajući unos folne kiseline kao i vitamina B12 je značajan za kontrolu inflamacije u organizumu. Ukoliko se insulinska rezistencija razvije do tog nivoa da je potrebno uvođenje metformina u terapiju, suplementacija vitamina B12 postaje još značajnija zato što se kod 10-30% pacijenata na metforminu razvije i deficijencija vitamina B12. Vitamin D povećava osetljivost insulinskog receptora za insulin. Adekvatna suplementacija i sprečavanje deficijencije važnih minerala i vitamina može biti ključ rešenja problema insulinske rezistencije.

Ishrana i insulinska rezistencija

Izaberite pravu hranu sa niskim glikemijskim i insulinskim indeksom, uključujući sveže povrće, voće, mahunarke, žitarice bez glutena, orašaste plodove, semenke i visoko kvalitetne životinjske proteine. Brze dijete neće pomoći u rešavanju problema insulinske rezistencije već se treba fokusirati na dugoročne i održive promene načina ishrane.

Važno je i vreme uzimanja obroka tako da se i kod pacijenata sa šećernom bolešću i kod pacijenata sa insulinskom rezistencijom preporučuju tri obroka i dve užine uvek u isto vreme u toku dana. Novija alternativa ovom klasičnom prisutupu je način ishrane koji dobija popularnost u poslednjih par godina, koji daje dobre rezultate i poboljšava osetljivost ćelija na insulin jeste „periodično gladovanje“ (intermittent fasting eng.). Ovaj način ishrane podrazumeva da sav unos hrane u toku dana izvršimo u periodu od najviše 8 sati dok se ostalih 16 sati u toku dana ne unose kalorije u organizam. I dalje se ne zna tačan mehanizam na koji ovaj način ishrane poboljšava stanje kod pacijenata sa insulinskom rezistencijom, ali se pretpostavlja da duži period bez konzumiranja hrane čini ćelije osetljivijim na glukozu kada se ona ponovo nađe u cirkulaciji.

Ukoliko promena ishrane, životnih navika i adekvatna suplementacija ne reše problem insulinske rezistencije endokrinolog propisuje medikamentoznu terapiju koja uglavnom uključuje metformin.

Zaključak

Dijagnoza insulinske rezistencije može biti zabrinjavajuća, ali nije nužno prekasno da se spreči dijabetes. Pravljenje plana promene načina ishrane, suplementacije i treninga kao i praćenje napretka uz podršku zdravstvenih profesionalaca, porodice i prijatelja može pomoći da sprečite ili preokrenute insulinsku rezistenciju.

mr ph. Nemanja Milovanović